Niña, dulce niña!

Otvaram oči, i ne znam gde sam. O da, te godine mi se to vrlo često dešavalo! Toliko hotelskih kreveta u samo pola godine promenjeno. Da, u Španiji sam, nisam u Grčkoj, nisam kod kuće u Srbiji. Ok, Verica je pored mene, ali nismo u apartmanu u Pefkohoriju. Koji put pokušavam da otvorim oči, jesmo, u Španiji smo. I oči se u sekundi otvaraju i iskačem iz kreveta. Barselona neće čekati. Toliko toga za videti, toliko toga za urezati u sećanje! Toliko toga novog iskusiti! Iskakanje iz kreveta, spremanje na brzu brzinu i izlećemo iz sobe. Soba - apartman u ovom slučaju najmanje bitan. Služi samo za prespavati i okupati se. Iako je lokacija bila idealna. Pet dana je bilo premalo da bi mogla da se prepustim uživanju u samom apartmanu. Kolumbo čeka!

Zvuči kao stereotip, ali dve plavuše ranom zorom i kasno u noć, ne mogu ići gradskim prevozom. Iako Barselona ima savršen metro, priznajem, bilo me je strah da koristim isti. Lagano taxi ide Avenijom Diagonal. Na uglu sa Passeig de Gracia, izlazimo, i znamo da nas čeka prava velika pešačka tura kroz grad. Prvo nailazimo na čuvenu Casa Mila, ili kako je još zovu La Pedrera, što valjda u prevodu znači kamenolom. Delo čuvenog arhitekte Gaudija. He he, a znate da Gaudija ima mnogo u Barseloni, prosto je prepoznatljiv! Čovek je ostavio svoj lični pečat na svakom svom delu! Kuća je nekako sva zakrivljena, zaobljena, ne znam pravu reč, ali znam da ostavlja bez daha! Da, liči na morske talase. Dugo gledamo u tu kuću, zgradu, gradjevinu. Baš liči na more i talase!

Malo niže niz ulicu, samo sa suprotne strane nalazi se još jedno Gaudijevo delo, Casa Batllo. Stanovnici Barse je nazivaju i kuća od kostiju, jer njena spoljašnjost podseća na skelet. Liči na mozaik. I meni je nesto lepša od prethodne Casa Mila. Krov Casa Batllo podseća na ledja zmaja, a zmaj je čest simbol kod Gaudija.

Nastavljamo dalje duž Passeig de Gracia, i samo se redjaju jedna za drugom brendirane radnje. Nema veze, moramo i mi sliku imati ispred Chanel-a :) Stižemo do El corte Ingles, tržnog centra i do Placa de Catalunya. Ogroman je i prelep. Cveće, fontane. Nije gužva, to je ono što primećujem. Par fotki i idemo dalje. Rambla! Toliko sam do tada slušala o njoj. Jedna od najlepših pešačkih zona, jedna od najlepših ulica! Za razliku od trga Catalunya, prevelika je gužva, Turista na sve stane! Idemo, gledamo, upijamo svaki detalj. Od uličnih zabavljača, do svake zgrade. Pijaca, čuvena pijaca u Barseloni je tu. Idemo da probamo njihovo čuveno seckano voće u čašama. I tu su neke čuvene robne marke, tj. radnje. Malo gledamo, ali više smo koncentrisane na šetanje i razgledanje nego na šoping. Od svih ljudi na ulici, koja je kao što sam napomenula poprilično prometna, od svih ljudi, iako nas dve šetamo, razgledamo i ćutimo i koncentrisemo se da sve što vidimo upijemo kao kakvi pravi sundjeri. I kao što rekoh idemo i ćutimo, nama se na sred Ramble, muška hostesa (praštajte ali ne znam kako se to zove) obraća na čistom srpskom jeziku! Da ručamo baš kod njega u restoranu! Kako, ali kako zaboga, nas prepoznaju da smo iz Srbije? Čudom se čudimo, ali nastavljamo dalje! Kad se ide od Catalunye, Ramblom ka Kolumbu, sa leve strane je još jedan prelep trg, čuveni Placa Reial. Čuveno mesto okupljanja mladih, a i nas turista. Mogu da primetim da baš zbog te gužve mladih, liči na školsko dvorište. Na kraju Ramble, i sa leve i sa desne strane, dva muzeja. Museu de Cera - voštanih figura i drugi, Museu Maritim - brodova.

Na samom kraju Ramble, na Placa del Portal de la Pau, nalazi se Kolumbov spomenik. Stoji i upire prstom. Vraćam se u ta neka davno prošla vremena. Idemo tamo, tamo je novi svet! Posmatram brodove i jahte u luci.Porto Olympico. Tu je i nekakav tržni centar, i njega preskačemo za sada. Ima vremena za shopping. Pored njega je i čuveni aquarium. Idemo dalje ulicom uz luku, aha Barseloneta je desno, na drugom kraju luke istorijski muzej Catalunye. Kafica na brzinu i Via Laietana nas vodi dalje. Gotska četvrt! Čuvena katedrala u Barseloni i crkva Santa Maria del Mar, čak i mene, najvećeg nevernika, nisu ostavile ravnodušnom! Evo i male ispale u samoj crkvi Santa Maria del Mar. Na sred crkve, na zidu stoji telefon, kao u govornici, samo što na telefonu ima samo onaj deo koji se stavlja na uvo, da se sluša. Imaš i deo na postolju telefona gde ubacis 1 eur. I kreće smeh i vrištanje od smeha! Ubacis 1 eur i pričas sa Bogom?!?!?!? Do kraja našeg boravka nismo uspele da dokučimo čemu služi taj telefon, tako da i dalje živim u ubedjenju da sam za 1 eur mogla da pričam sa Bogom :)

Kad smo već u blizini, idemo pored Picasovog muzeja. Unutra je prevelika gužva, ali prevelika. Odustajemo! Idemo dalje. Gle, moja ulica Carrer de la Princesa? He he, nisam narcis, mada... Prolazimo muzej čokolade, stižemo do parka Ciutadella! Ako me je nešto ostavilo totalno bez daha u životu, to je bio ovaj park i fontana. Ne znam koju reč da upotrebim, pa ću staviti ono moderno AMAZING! U samom parku, pored prelepog zelenila, fontane, nalazi se i zoo vrt, jezero ali i parlament Catalunye. Mali predah u samom parku, upijam svo ono zelenilo, prirodu, vodu. Mali odmor i dosta slikanja. Jer je za mene za sada to baš najlepši deo Barselone!

Idemo ka Trijumfalnoj kapiji. Tu već mlatim onom mapom Barselone, što smo uzele još na aerodromu. Pokazujem rukom, idemo levo, i vidite desno. Glumim nekog vodiča, Umorne smo, dosta je tu kilometara danas prepešačeno. Ali rešene da stignemo i do Sagrada Familia. Najpoznatije Gaudijevo delo, katedrala. Nikad završena. Rekli bi još Gaudija za promenu. Ali Gaudi jeste Barselona i Barselona jeste Gaudi!

Toliko od mene za sada, idem da sanjam šarenilo boja, i da odmorim ove stare kosti. Ipak su i sada u mislima, dok se sećam i sve ovo kuckam, opet prešle dosta kilometara! 

Prva ali ona prava ljubav!

Zaljubim se 5,6 puta u roku od 3 minuta! Vrcava sam, nemirnog duha što bi stariji rekli. Sve može da me opčini, da mi pomuti razum! Široka ulica koja viče prodji baš ovuda, ili divni park prepun zelenila i mirisnog cveća, ili zgrade i kvartovi neke do tada meni nevidjene arhitekture. Bilo je raznih gradova već ucrtano na mojoj karti, bilo je putovanja. I zaljubljivala sam se i volela ih. Za neke i izgovorila ono čuveno, mogla bih ovog trenutka da se preselim ovde. Ali jedan grad je i pored svih za mene ipak poseban. Potpuno magičan!

Svi dogovori sa drugaricom o tom našem putovanju su išli tako spontano. Zakljucile smo da iako posle pet meseci provedenih na moru, to nam nije bilo dosta, i da čim se vratimo u Srbiju, moramo opet na neko more, na odmor u toplije krajeve. Hoćeš tamo? Hoću. Priznajem, bio je to dogovor iz drugog puta. Jer sam ja dugo navijala za Egipat i Hurgadu. Ležalo mi se samo na plaži da apsolutno ne radim ništa, i čudo života, zvano ironija, dade mi najlepši grad, gde moraš biti aktivan bar 23 sata dnevno, ne bi li bar deo njegovih lepota mogao da vidiš. Prepustila sam njoj da sve završi, jer baš tih dana i nisam znala gde sam, gde bijem i šta radim.

Te godine je Spanair poceo direktno da leti iz Beograda za Barselonu. Tako da nam je put bio lagan. Kako volim naš aerodrom u Beogradu. Uvek dodjem dosta ranije pred let, samo zato što obožavam to mesto. Valjda sam kao mala previše puta gledala onaj film Terminal sa Tom Henksom. Ko će ga znati :) Dakle, aerodrom i ja, stigla je i drugarica. Pijemo kafu. Čekamo ukrcavanje. Ulazimo, smeštamo se na svoja sedišta. Polećemo. Ne znam opet zašto, ali svako poletanje aviona ja volim da snimam. Skoro dva sata letenja je proletelo i tu smo! Kružimo malo iznad grada, čekamo dozvolu za sletanje i već se naziru neke Barsine čuvene znamenitosti. Sleteli. Dok uzmemo prtljag, izadjemo iz zgrade aerodroma, shvatamo da će biti već oko 18 h i da bi valjalo uzeti taxi, ne bi li što pre stigle do smeštaja i što pre krenule u obilazak. Tako i radimo! Iznajmile smo apartman u blizini Plaza Espana (ja to volim po srpski da kazem, placa espanje, ako nekog već zanima). Sa taksistom nešto nismo ni razgovarale, samo smo mu pokazale adresu smeštaja ispisanu na papiru, i zato prvi šok kreće kada smo pokušale ženi, koja radi na prijemu u taj naš apartman da objasnimo da smo mi gošće istog. Žena ni E od engleskog ne zna. Pokazale smo joj rezervaciju odštampanu ali svejedno, i ona je na engleskom bila. Valjalo je što sam nekad gledala Kasandru i Esmeraldu, pa sam ženi uspela da objasnim da ona slobodno priča na španskom, da je razumem. Sporazumele smo se nakon desetak minuta, dobile ključeve, uletele u apartman, oduševile se i njime i pogledom i krenule dalje. Mapu Barse smo imale i akcija može da počne!

Torre Catalynja, stara korida - arena, sama Plaza Espana... I tu kreće moj prekid filma. Kreću leptirići, zaljubljivanje i na kraju ljubav! Možda mi se sam trg svideo baš zato što su se na njemu u davnim vremenima vršila javna vešanja? Na ulasku u trg su dva venecijanska tornja, ogromni su zaista. Podsećaju na samu Veneciju. Gledam dalje, u samom srcu trga fontana. Liči kao da je delo čuvenog Gaudija, ali nije. Radio ga je njegov bliski saradnik Žužol. Sama fontana je zaista nešto posebno. Ostavlja na sve turiste poseban utisak baš zbog svoje veličine i grandioznosti. Na trgu su sada ostala četiri jonska stuba, koja predstavljaju katalonsku zastavu. I daju trgu nekakvu posebnu draž. Prolazimo i prelazimo kružni tok, toranj Venecija, pred nama su stepenice. Silne stepenice. U odredjenim delovima rade i pokretne stepenice! Olakšanje, uf! Magične fontane koje predstavljaju sva mora i okean što okružuju Španiju, ne rade. Dobili smo već informaciju da 15 oktobra te godine, zvanično je kraj sezone i prestaju da rade. Šteta, neću videti ples vode i menjanje boje vode i sve to uz muziku. Nema veze, ne žalim, jer znam, da ću se sigurno na ovo mesto još par puta u životu vratiti!

Još par stepenika, i eto je. Barselona na mom dlanu! Panorama grada, gde sam otišla po prvi put, i ne baš toliko pripremljena i informisana, obećava. Obećava da ću narednih pet dana mog boravka tamo uživati, videti mnogo toga novog i prelepog, i uživati u svakom njegovom ćošku, svakoj njegovoj ulici, trgu, fontani...

Pao je već uveliko mrak. Moramo se vratiti u sobu, jer smo zaista iscrpljene. Treba se naspavati i ujutru već u 07h biti na nogama i krenuti dalje u avanturu.

I sada dok pišem je uveliko mrak, duboka noć. Pa ću o Barsi nastaviti u sledećem obraćanju. Svakako sve ove znamenitosti i atrakcije zaslužuju da svaka ima svoju priču!

Buenas noches!

Neko rekao Niš? Ko je rekao Niš?

Imati višak slobodnog vremena u današnjem ludom prezauzetom Svetu, kako možete to i da pomislite. Kada bi pisala koliko možemo koristiti dana odmora, a koliko piše u ugovoru?! Kada bi pisala da li možemo kada smo premoreni uzeti slobodan dan?! Kada bi pisala... Čekaj, ovo nije tema moje priče! Poenta, svaki minut gledam da iskoristim najpametnije što mogu i tačka. Ako i treba da se radi, ako to mogu uklopiti sa još nekim lepim stvarima, pa to je krasno! Ništa lepše!

Službeni put u Niš. Epizoda prva. Uvod. 

Idemo u Niš. Nadam se da neće biti puno posla, da ćemo brzo završiti pa možemo skitati kuda želiš. Može, idemo! Gle čuda, 06:00 h je ujutru, i ja sam budna, u 06:30 h u kolima već. Motor našeg malog automobila je upaljen, bruji zuji. I idemo. Čuj idemo, pošli smo! Zar nije divno radovati se gradu u kom si već toliko puta bio. Radovati se kao malo dete! Šta će biti tek kada budem išla u grad gde nikad nisam bila ranije. Hoće li sreća biti veća? Nije ni bitno, bitno je da je sreća. I da je to novi put. Novo putovanje. Svako novo putovanje, nova stranica u knjizi zvanoj zivot! 

Od kuće smo za tren oka se spustili do auto puta, nema guzve, rano je još uvek. Beograd! Divan kada nema gužve. Počinjem da volim ovaj grad. Još samo oko 250 kilometara i stižemo. Oči nismo otvorili kako treba, a već smo prošli Vrčin. Beogradski Rim, smešten na sedam brežuljaka. Tako ga valjda zovu meštani. I o tom mestu ću jednom, ali sada je tema druga. Uz osmehe, vedroh duha i dobrog raspoloženja, naplatna rampa Bubanj potok ko iz šale pređena. Od stajanja je u planu, pumpa na auto putu kod Velike Plane, zbog točenja benzina a i u nadi da ćemo naći neki pristojan doručak. Stigli do Plane, Nis-ova pumpa, natočili benzin, ali sem raznoraznih grickalica i slatkiša, tu poštenog doručka nema. Odmah pored je MC Donalds, ali saputnik baš i ne preferira. Pa se odlučujemo da ćemo smazati čokoladicu i doručkovati u Nišu. Pre ili posle obavljenog posla. Točkovi se kotrljaju, ja zveram kroz prozor i gledam. Kao da do sada nikada nisam išla tim putem. Brdovita Šumadija, divna je. Pravi jesenji pejzaži, lišće zeleno-žute boje, sivi oblaci i po koja kap kiše. Radio svira. Priznajem, slušali smo Hit fm. Jutarnji program uz koji smo se divno zabavili. Kaže, šta pomisliš kada čuješ tašta - zet, kada čuješ svekrva - zmija! Samo citiram... 

Gledam table za isključenja sa auto puta. Sve te gradove već znam, Već sam prolazila, bila. Ali gledam i radujem se! A i sve te table za isključenja, i svi ti gradovi asociraju izmedju ostalog na neke drage ljude. Uvek nekog imam negde. Sudbina valjda. Sonja je u Plani, Bojana u Žiči, Kragujevac, Vrnjačka Banja, Kraljevo, da ne nabrajam nekog ću zaboraviti u tim gradovima. Milena je u Trsteniku, Maja Kruševac... a i Rubin je iz Kruševca :) Soko Banja, Aleksinac... 

Nais, Nais na vidiku. Isključenje za Niš i stižemo. Iako volim unapred da brinem, ovaj put nisam strahovala da li ćemo posao obaviti brzo ili ne. Nisam mislila. I dobro je ispalo, za nekih 40-tak minuta stvar je bila uradjena, rešena i ceo dan je pred nama! 

Kiša. Pada kiša! A mi ni kišobrana, niti na vidiku kineske radnje da kupimo bilo kakav za 100 dinara :) Nema veze, jesen je i onako moje doba godine za obilaske raznih gradova. Navikla sam i da pada kiša, i da je oblačno, i da je vlaga, i da mi frizura od te iste vlage bude očajna, i sve to ostane lepo zabeleženo na fotografijama. I meni je super! To je najbitnije. 

Nišava, tvrdjava to prvo vidimo. Prelazimo most, idemo do centra. Do pešačke zone. Smišljamo gde jesti. Setim se kafane gde sam sada već pre sedam ili osam godina bila sa dobrim drugarom iz Niša. Idemo tamo. Setamo gradom. Pešačka zona, sve butik do butika. Super, živo je! To je najbitnije! Ima ljudi. Iako je kiša. Masa ljudi na ulici, užurbano ide nekuda. Kazandžijsko sokače, tamo smo se uputili. Ne mogu se setiti imena kafane gde ćemo doručkovati, ali se nadam da ću je prepoznati, a i da još uvek postoji. Mislim se u sebi, i bolje da postoji, ako postoji o njemu ću pisati!
Ulazimo u sokače, zamišljam neki stari Niš. Niš iz 18. veka, gde su načičkane radnje zanatske jedne do drugih. Osetim duh tog starog mesta, duh juga! Znam da je kafana sa leve strane ulice. Ne pitajte me koje je levo, jer neću znati da objasnim, levo i desno baš i ne razlikujem, pa kad kažem levo, moram da pokažem da je to u stvari ruka kojom pišem! Da nije tužno, možda bi i bilo smešno. 

Idemo redom. Nije ta. Pa jel ova, pa nije ni ta. Par stepenika, vodi do ulaza. Kuća okrečena u žuto, to je to mesto vrištim na sav glas od sreće. To je to. Samo još da radi. Nešto tu deluje tiho. Mi smo poranili. 10:00 h je i koji minut. Gledamo na vratima radno vreme. Radi! Sreći mojoj kraja nema. Ješću tamo, gde sam jela pre koju godinu! Razmišljam o hrani, o samom mestu, kafani. Zašto li je ostavila na mene toliki utisak? Sta je tu toliko bilo posebno? Otvaramo vrata, ulazimo. Nema nikog sem mladog konobara i kuvarice. Kako sam zakoračila, daske sa poda su se čule, počele da skripe. Nameštaj stilski. Sve u nekom stilu davnih vremena. Par stolova, par divnih umetničkih slika. To je to! To je to što sam zapamtila. To je to što mi se svidelo, i što me na prvu loptu kupilo. Kafana kod Rajka! To je to ime! Gladna sam,  davno je bilo 06 h kada sam ustala i uzbudjena sam. Naručujem kafu, onu pravu, staru tursku! Gledam jelovnik, naručujem hranu. Omlet sa dimljenim mesom. Vruće lepinje. To je to što pamtim. Prava stvar!

Nakon dobre klope, uživanja u svakom kutku tog mesta, vreme je da se krene dalje. Kiša lije! Ne vredi, izašli smo iz kafane, dva koraka napravili i već bili skroz mokri. Napravili smo opet predah u još jednom kafiću, ne bi li sačekali da kiša prestane. Ali ovaj put vreme nije bilo na našoj strani. Malo se smirila, žurimo do našeg automobila, presrećni sto smo u tako kratkom vremenu osetili pravi duh Niša, duh juga, ali moramo krenuti kući. Ne vredi čekati da prođe kiša. 

Pravimo još par krugova po gradu kolima. Opraštamo se od divnog grada bar za sada. I sa sobom nosimo sve te divne uspomene. 

Još 250 kilometara i Beograd. I kuda onda?

Priprema, pozor, sad!

A smeju se meni tako ljudi koji mi dođu u goste, ne tako često, s'vremena na vreme, jer retko kad sam kod kuće da bi i gostila nekog. Kada i uđu u moju sobu, prvo što vide je veliki crveni kofer na sred sobe. Vazda spreman i spakovan. I kreću sa pitanjima. A gde si pošla, a kada putuješ. Dok im objasniš da ne ideš nigde, makar da nemaš u planu za neko skorije vreme neki put, kafa popijena. Onda kreću pitanja, a zašto je spreman kofer, jel čekaš neki poziv u goste i slično. Već bi do tada trebalo i da su večerali i pošli kući. Da ne duljim. 

Moja duša je vazda spremna za lutanje. Pod mojim nogama su pređeni mnogi kilometri. A tek će biti još pređenih. Točkovi mog malog sivog autića su navikli da se stalno kotrljaju. A tek će se kotrljati. Jer se ova duša smiriti neće! Ukrašću mali deo citata iz jednog našeg domaćeg hit filma, a malo i preraditi u svoju korist. Bože, jos samo bar hiljadu destinacija mi daj, pa mogu da mrem! 

Da me ne shvati neko pogresno, ne hvalim se. Samo kažem. Ja kažem da iako sam putovala, nisam još bila nigde. Roditelji mi kažu, budi srećna što si i tamo sve bila, neki tvoji drugovi nisu videli dalje od bratske nam Crne Gorice. I u pravu su. I nije da sam alava ili nezahvalna. Duša hoće još. I kilometara, i destinacija, i novih mesta za videti. 

Do nekog novog putovanja, ili u pauzi istih, pisaću i sećaću se svakog detalja. I iznova i iznova u sebi proživljavati i doživljavati sve te slike, predele, mirise, ukuse novog. Jer moja duša je srećna samo kada luta!