A smeju se meni tako ljudi koji mi dođu u goste, ne tako često, s'vremena na vreme, jer retko kad sam kod kuće da bi i gostila nekog. Kada i uđu u moju sobu, prvo što vide je veliki crveni kofer na sred sobe. Vazda spreman i spakovan. I kreću sa pitanjima. A gde si pošla, a kada putuješ. Dok im objasniš da ne ideš nigde, makar da nemaš u planu za neko skorije vreme neki put, kafa popijena. Onda kreću pitanja, a zašto je spreman kofer, jel čekaš neki poziv u goste i slično. Već bi do tada trebalo i da su večerali i pošli kući. Da ne duljim.
Moja duša je vazda spremna za lutanje. Pod mojim nogama su pređeni mnogi kilometri. A tek će biti još pređenih. Točkovi mog malog sivog autića su navikli da se stalno kotrljaju. A tek će se kotrljati. Jer se ova duša smiriti neće! Ukrašću mali deo citata iz jednog našeg domaćeg hit filma, a malo i preraditi u svoju korist. Bože, jos samo bar hiljadu destinacija mi daj, pa mogu da mrem!
Da me ne shvati neko pogresno, ne hvalim se. Samo kažem. Ja kažem da iako sam putovala, nisam još bila nigde. Roditelji mi kažu, budi srećna što si i tamo sve bila, neki tvoji drugovi nisu videli dalje od bratske nam Crne Gorice. I u pravu su. I nije da sam alava ili nezahvalna. Duša hoće još. I kilometara, i destinacija, i novih mesta za videti.
Do nekog novog putovanja, ili u pauzi istih, pisaću i sećaću se svakog detalja. I iznova i iznova u sebi proživljavati i doživljavati sve te slike, predele, mirise, ukuse novog. Jer moja duša je srećna samo kada luta!
Нема коментара:
Постави коментар