Neko rekao Niš? Ko je rekao Niš?

Imati višak slobodnog vremena u današnjem ludom prezauzetom Svetu, kako možete to i da pomislite. Kada bi pisala koliko možemo koristiti dana odmora, a koliko piše u ugovoru?! Kada bi pisala da li možemo kada smo premoreni uzeti slobodan dan?! Kada bi pisala... Čekaj, ovo nije tema moje priče! Poenta, svaki minut gledam da iskoristim najpametnije što mogu i tačka. Ako i treba da se radi, ako to mogu uklopiti sa još nekim lepim stvarima, pa to je krasno! Ništa lepše!

Službeni put u Niš. Epizoda prva. Uvod. 

Idemo u Niš. Nadam se da neće biti puno posla, da ćemo brzo završiti pa možemo skitati kuda želiš. Može, idemo! Gle čuda, 06:00 h je ujutru, i ja sam budna, u 06:30 h u kolima već. Motor našeg malog automobila je upaljen, bruji zuji. I idemo. Čuj idemo, pošli smo! Zar nije divno radovati se gradu u kom si već toliko puta bio. Radovati se kao malo dete! Šta će biti tek kada budem išla u grad gde nikad nisam bila ranije. Hoće li sreća biti veća? Nije ni bitno, bitno je da je sreća. I da je to novi put. Novo putovanje. Svako novo putovanje, nova stranica u knjizi zvanoj zivot! 

Od kuće smo za tren oka se spustili do auto puta, nema guzve, rano je još uvek. Beograd! Divan kada nema gužve. Počinjem da volim ovaj grad. Još samo oko 250 kilometara i stižemo. Oči nismo otvorili kako treba, a već smo prošli Vrčin. Beogradski Rim, smešten na sedam brežuljaka. Tako ga valjda zovu meštani. I o tom mestu ću jednom, ali sada je tema druga. Uz osmehe, vedroh duha i dobrog raspoloženja, naplatna rampa Bubanj potok ko iz šale pređena. Od stajanja je u planu, pumpa na auto putu kod Velike Plane, zbog točenja benzina a i u nadi da ćemo naći neki pristojan doručak. Stigli do Plane, Nis-ova pumpa, natočili benzin, ali sem raznoraznih grickalica i slatkiša, tu poštenog doručka nema. Odmah pored je MC Donalds, ali saputnik baš i ne preferira. Pa se odlučujemo da ćemo smazati čokoladicu i doručkovati u Nišu. Pre ili posle obavljenog posla. Točkovi se kotrljaju, ja zveram kroz prozor i gledam. Kao da do sada nikada nisam išla tim putem. Brdovita Šumadija, divna je. Pravi jesenji pejzaži, lišće zeleno-žute boje, sivi oblaci i po koja kap kiše. Radio svira. Priznajem, slušali smo Hit fm. Jutarnji program uz koji smo se divno zabavili. Kaže, šta pomisliš kada čuješ tašta - zet, kada čuješ svekrva - zmija! Samo citiram... 

Gledam table za isključenja sa auto puta. Sve te gradove već znam, Već sam prolazila, bila. Ali gledam i radujem se! A i sve te table za isključenja, i svi ti gradovi asociraju izmedju ostalog na neke drage ljude. Uvek nekog imam negde. Sudbina valjda. Sonja je u Plani, Bojana u Žiči, Kragujevac, Vrnjačka Banja, Kraljevo, da ne nabrajam nekog ću zaboraviti u tim gradovima. Milena je u Trsteniku, Maja Kruševac... a i Rubin je iz Kruševca :) Soko Banja, Aleksinac... 

Nais, Nais na vidiku. Isključenje za Niš i stižemo. Iako volim unapred da brinem, ovaj put nisam strahovala da li ćemo posao obaviti brzo ili ne. Nisam mislila. I dobro je ispalo, za nekih 40-tak minuta stvar je bila uradjena, rešena i ceo dan je pred nama! 

Kiša. Pada kiša! A mi ni kišobrana, niti na vidiku kineske radnje da kupimo bilo kakav za 100 dinara :) Nema veze, jesen je i onako moje doba godine za obilaske raznih gradova. Navikla sam i da pada kiša, i da je oblačno, i da je vlaga, i da mi frizura od te iste vlage bude očajna, i sve to ostane lepo zabeleženo na fotografijama. I meni je super! To je najbitnije. 

Nišava, tvrdjava to prvo vidimo. Prelazimo most, idemo do centra. Do pešačke zone. Smišljamo gde jesti. Setim se kafane gde sam sada već pre sedam ili osam godina bila sa dobrim drugarom iz Niša. Idemo tamo. Setamo gradom. Pešačka zona, sve butik do butika. Super, živo je! To je najbitnije! Ima ljudi. Iako je kiša. Masa ljudi na ulici, užurbano ide nekuda. Kazandžijsko sokače, tamo smo se uputili. Ne mogu se setiti imena kafane gde ćemo doručkovati, ali se nadam da ću je prepoznati, a i da još uvek postoji. Mislim se u sebi, i bolje da postoji, ako postoji o njemu ću pisati!
Ulazimo u sokače, zamišljam neki stari Niš. Niš iz 18. veka, gde su načičkane radnje zanatske jedne do drugih. Osetim duh tog starog mesta, duh juga! Znam da je kafana sa leve strane ulice. Ne pitajte me koje je levo, jer neću znati da objasnim, levo i desno baš i ne razlikujem, pa kad kažem levo, moram da pokažem da je to u stvari ruka kojom pišem! Da nije tužno, možda bi i bilo smešno. 

Idemo redom. Nije ta. Pa jel ova, pa nije ni ta. Par stepenika, vodi do ulaza. Kuća okrečena u žuto, to je to mesto vrištim na sav glas od sreće. To je to. Samo još da radi. Nešto tu deluje tiho. Mi smo poranili. 10:00 h je i koji minut. Gledamo na vratima radno vreme. Radi! Sreći mojoj kraja nema. Ješću tamo, gde sam jela pre koju godinu! Razmišljam o hrani, o samom mestu, kafani. Zašto li je ostavila na mene toliki utisak? Sta je tu toliko bilo posebno? Otvaramo vrata, ulazimo. Nema nikog sem mladog konobara i kuvarice. Kako sam zakoračila, daske sa poda su se čule, počele da skripe. Nameštaj stilski. Sve u nekom stilu davnih vremena. Par stolova, par divnih umetničkih slika. To je to! To je to što sam zapamtila. To je to što mi se svidelo, i što me na prvu loptu kupilo. Kafana kod Rajka! To je to ime! Gladna sam,  davno je bilo 06 h kada sam ustala i uzbudjena sam. Naručujem kafu, onu pravu, staru tursku! Gledam jelovnik, naručujem hranu. Omlet sa dimljenim mesom. Vruće lepinje. To je to što pamtim. Prava stvar!

Nakon dobre klope, uživanja u svakom kutku tog mesta, vreme je da se krene dalje. Kiša lije! Ne vredi, izašli smo iz kafane, dva koraka napravili i već bili skroz mokri. Napravili smo opet predah u još jednom kafiću, ne bi li sačekali da kiša prestane. Ali ovaj put vreme nije bilo na našoj strani. Malo se smirila, žurimo do našeg automobila, presrećni sto smo u tako kratkom vremenu osetili pravi duh Niša, duh juga, ali moramo krenuti kući. Ne vredi čekati da prođe kiša. 

Pravimo još par krugova po gradu kolima. Opraštamo se od divnog grada bar za sada. I sa sobom nosimo sve te divne uspomene. 

Još 250 kilometara i Beograd. I kuda onda?